Lju­bi­te­lji po­zo­ri­šta u gra­du pod Tre­bje­som prek­si­noć su na sce­ni Nik­šić­kog po­zo­ri­šta uži­va­li u glu­mač­koj kre­a­ci­ji is­tak­nu­tih dram­skih umjet­ni­ka Na­ta­še Nin­ko­vić i Zo­ra­na Cvi­ja­no­vi­ća. Iz­vo­de­ći pred­sta­vu „Prah”, (ko­pro­duk­ci­ja Ša­bač­kog i Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da) po­ka­za­li su da je dra­ma Đer­đa Špi­ra, ko­ju je adap­ti­rao i re­ži­rao Velj­ko Mi­ću­no­vić, za­pra­vo vre­men­ski i van­vre­men­ski tekst.
- Sa­mim tim što ne­ma­mo ime­na ne­go smo Mu­ška­rac i Že­na na­še li­ko­ve mo­že­te sta­vi­ti bi­lo gdje i u bi­lo ko­je vri­je­me. U pi­ta­nju je pri­ča o dvo­je do­brih lju­di ko­ji ži­ve na ivi­ci eg­zi­sten­ci­je, jer se ni­je­su sna­šli u di­vljem ka­pi­ta­li­zmu, što je na­ma ja­ko bli­sko. Na­rav­no, oni odav­no ne ra­de u svo­jim pro­fe­si­ja­ma. Sa­mim tim dru­štvo ih je oka­rak­te­ri­sa­lo kao ne­u­spje­šne i bes­ko­ri­sne lju­de, pa shod­no to­me ne­ma­ju ni­ka­kav auto­ri­tet nad svo­je dvo­je dje­ce. To se osje­ća kroz stra­ho­ve maj­ke, ipak, oni no­se svo­ju sud­bi­nu, ne ža­le se. U pi­ta­nju su lju­di sta­rog ko­va ko­ji ima­ju svo­je do­sto­jan­stvo, ži­ve skrom­no i po­vu­če­no – re­kla je Na­ta­ša Nin­ko­vić.
Ona po­ja­šnja­va da obrt na­sta­je ka­da su­prug jed­nog da­na do­đe ku­ći i sa­op­šta­va da je do­bio ogro­man no­vac na lu­tri­ji.
- Ta­da pro­pi­tu­je­mo uni­ver­zal­nu sre­ću jer ne­ma tog čo­vje­ka na svi­je­tu ko­ji ni­je ma­kar jed­nom u ži­vo­tu ma­štao šta bi i ka­ko bi ra­dio ka­da bi do­bio ne­ki ve­li­ki no­vac. U pred­sta­vi is­tra­žu­je­mo ka­ko po­sli­je eufo­ri­je ko­ja na­sta­je na sa­mom po­čet­ku, iz­bi­ja­ju svi mo­gu­ći stra­ho­vi. Pr­vo bo­ja­zan ka­ko će to da dje­lu­je na oko­li­nu, a po­tom i ka­ko će ih oko­li­na pri­hva­ti­ti. Tu je i strah ka­ko će da sa­ču­va­ju taj no­vac, pa se on­da ja­vlja pa­ra­no­ja od­no­sno pi­ta­nje - šta će da se de­si sa nov­cem, ob­ja­šnja­va Nin­ko­vić.
Ta­ko­đe, ova pred­sta­va mo­gla bi se tu­ma­či­ti i kao lju­bav­na pri­ča pre­pu­na nje­žnih, po­ti­snu­tih emo­ci­ja.
- Ne zna­mo šta sve že­li­mo. Ne do­pu­šta­mo se­bi da is­ka­že­mo emo­ci­je i sta­nje du­še jer mi­sli­mo da je to ne­mo­gu­će. U mo­men­tu ka­da ti ne­ko da ma­lu šan­su po­či­nju da ti se otva­ra­ju svi ose­ća­ji. Kod nas je no­vac uvi­jek po­is­to­vi­je­ćen sa kri­mi­na­lom, po­li­ti­kom, ko­rum­pi­ra­nim i lju­di­ma u naj­go­rem smi­slu. Za­to mo­ju ju­na­ki­nju i mu­či po­mi­sao i dje­lu­je joj stra­šno da bu­de dio tog svi­je­ta – do­dao je Zo­ran Cvi­ja­no­vić.
Or­ga­ni­za­tor ovog do­ga­đa­ja je JU Nik­šić­ko po­zo­ri­šte, a pred­sta­va je igra­na u okvi­ru Sep­tem­bar­skih da­na i Pro­gra­ma po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re u Nik­ši­ću.
L.N.


No­vac ili bo­gat­stvo

Mi­ću­no­vić sma­tra da je ve­li­či­na ovog ko­ma­da u nje­go­voj jed­no­stav­no­sti i u to­me ka­ko nas autor tek­sta dra­ma­tur­ški vo­di do kra­ja.
- U pi­ta­nju je ve­o­ma ak­tu­e­lan ko­mad, jer se i lju­di iz na­šeg okru­že­nja ko­ji ži­ve na gra­ni­ci eg­zi­sten­ci­je ili ko­ji ima­ju ja­ko ma­le pla­te tru­de da do­đu do sre­će pre­či­ca­ma, po­put kla­di­o­ni­ca i lo­to li­sti­ća. Me­đu­tim, tu se po­sta­vlja­ju pi­ta­nja - šta je re­cept za sre­ću, da li ona po­sto­ji i mo­že li se se sre­ća mje­ri­ti bo­gat­stvom, a bo­gat­stvo ko­li­či­nom nov­ca – ka­že Mi­ću­no­vić.
Mi­ću­no­vić je adap­ti­rao dje­lo „Prah” Đer­đa Špi­ra, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih ma­đar­skih dram­skih auto­ra, na­pi­sa­no 2005. go­di­ne, a pre­vod je ura­dio glu­mac i re­di­telj Ra­do­slav Mi­len­ko­vić. Sce­no­gra­fi­ju je osmi­sli­la Lju­bi­ca Mi­la­no­vić, a ko­sti­me kre­i­ra­la Ma­ri­na Vu­ka­so­vić – Me­de­ni­ca.